О књизи: 2017 / „Сува снежна олуја ударила је у стакло. Језик свеће је залепршао. Сенке су скочиле на тапету. Ања је спавала лицем окренута зиду. Плава коса била је разбацана по јастуку. Борис није могао да спава. Седео је на кревету, босих ногу на тепиху, и хипнотизован посматрао дрхтање ватреног мољца. Несхватљиво што га је чекало већ неколико дана га држи у нервној напетости. Огроман терет ми је притискао рамена - нисам могао да се исправим, нисам могао дубоко да дишем. Било је чудно помислити да нико у милионском граду не слути какву велику тајну носи у себи скромни приватни доцент Бељајев, који је пре недељу дана спокојно држао курс небеске механике на универзитету.…»